Šta je Di-Džordžov sindrom?
Di-Džordžov sindrom je vrsta hromozomske abnormalnosti, genetski poremećaj uzrokovan delecijom, odnosno brisanjem dela hromozoma 22. Reč je o strukturnoj promeni hromozoma, a ne o numeričkoj, kao što je slučaj s nekim već dobro poznatim sindromima poput Daunovog, Edvardsovog ili Klinefelterovog.
Odlikuje se urođenim anomalijama srca, nedostatkom ili hipoplazijom timusa (uz imunodeficijenciju i česte infekcije), hipoparatireoidizmom s posledičnom hipokalcemijom, gastrointestinalnim problemima, usporenim psihomotornim razvojem, stigmatama lica i glave i sklonošću ka razvoju psihijatrijskih poremećaja i kriza svesti.
Sindrom je moguće otkriti pre rođenja ili tokom ranog razvoja, što je značajno za preduzimanje preventivnih i terapijskih mera.
Smrtnost je visoka tokom prve godine po rođenju, uglavnom zbog srčanih mana, ali uz pravovremenu dijagnozu i lečenje većina dece preživi i doživi odraslo doba. Ipak, toj deci su neophodni stalna briga i nadzor zbog mentalne retardacije, kriza svesti, neuroloških i psihijatrijskih poremećaja i slično.
Kako dolazi do ove aberacije?
Di-Džordžov sindrom, poznat i kao 22q11.2 delecioni sindrom, poremećaj je izazvan defektom na hromozomu 22. Delecija se najčešće javlja kao nasumični događaj tokom formiranja reproduktivnih ćelija ili tokom ranog razvoja fetusa.
Kod više od 90 odsto pacijenata sa ovim sindromom prisutna je mala delecija (brisanje) specifičnog dela hromozoma broj 22 na poziciji 22q11.2. Dakle, bolest je urođena i nastaje zbog defekta genetskog materijala sa kojim se dete rađa.
U oko 10 odsto slučajeva, osoba sa ovim oboljenjem nasleđuje deleciju na hromozomu 22 od roditelja. U slučajevima kada je sindrom nasleđen, i drugi članovi porodice mogu biti pogođeni.
Prema nekim procenama (aproksimativno), 1 od 4000 beba se rodi sa ovim sindromom.
Manifestacija Di-Džordžovog sindroma
Di-Džordžov sindrom spada u grupu „primarnih imunodeficijencija“ koja je uzrokovana abnormalnom migracijom i razvojem određenih ćelija i tkiva tokom fetalnog perioda. Kao deo razvojnog poremećaja javlja se disfunkcija štitne žlezde i smanjena produkcija T-limfocita, što rezultuje ponovljenim infekcijama.
Često se dešava da se iz jedne grupe embrionalnih ćelija razviju različita tkiva i organi, koja kasnije, kod potpuno formiranog deteta, ne moraju biti u direktnoj vezi.
Deca rođena sa ovim sindromom mogu imati neku od manifestacija ove bolesti, ili pak sve.
Izgled lica
- nerazvijena brada,
- oči sa jakim očnim kapcima,
- upadljivo klempave uši ili defektni gornji delovi ušnih školjki.
Ove karakteristike variraju od deteta do deteta, a mogu biti i vrlo diskretne.
Poremećaj paratiroidnih žlezda
Paratiroidne žlezde su male žlezde koje se nalaze u prednjem delu vrata, blizu tiroidne (štitne) žlezde. Otuda i naziv „paratiroidne“ žlezde. Njihova uloga u organizmu je da regulišu metabolizam i održavaju nivo kalcijuma u krvi.
U slučaju Di-Džordžovog sindroma paratiroidne žlezde su nerazvijene (hipoparatireoidizam). Zbog nedovoljne razvijenosti ovih žlezda javljaju se poteškoće u održavanju normalnog nivoa kalcijuma u krvi, što može dovesti do pojave konvulzija.
U nekim slučajevima, poremećaj paratiroidnih žlezda je relativno mali ili uopšte nije prisutan, pa sam poremećaj obično vremenom postaje manje ozbiljan.
Poremećaj timusa
Timus, ili grudna žlezda, normalno je lokalizovana u gornjem delu grudi sa njihove prednje strane, zbog čega se i zove još „grudna“. Ona nastaje u prva tri meseca razvoja ploda (fetusa) u telu majke i tada je smeštena visoko u vratu. Kako plod sazreva i postaje veći, timus se spušta do svoje krajnje lokacije — u grudima, odmah ispod grudne kosti, a ispred srca.
Ova žlezda je u našem telu zadužena za kontrolu razvoja i sazrevanja T- limfocita („T“ od Timus). Od veličine timusa zavisi i broj T-limfocita koji će se razviti. Osobe sa manjim timusom razvijaju manji broj limfocita nego osobe sa timusom normalne veličine.
T-limfociti imaju ključnu ulogu u odbrani organizma od virusnih i gljivičnih infekcija. Neki T-limfociti, na primer citotoksični T-limfociti, direktno ubijaju viruse. T-limfociti takođe pomažu B-limfocitima da se razviju u plazma ćelije i produkuju imunoglobuline, tj. antitela.
Međutim, osobe sa Di-Džordžovim sindromom mogu imati smanjenu produkciju T-limfocita, a kao rezultat toga javlja se pojačana osetljivost na virusne, bakterijske i gljivične infekcije. Zbog toga i spada u grupu primarnih imunodeficijencija.
Mešoviti klinički simptomi
Kod osoba sa ovim sindromom mogu se povremeno javiti i neki drugi oblici razvojnih poremećaja, kao što su rasečeno nepce, loša funkcija nepca, odloženi razvoj govora sa poteškoćama u ishrani i gutanju. Neki pacijenti imaju i poremećaj učenja, probleme u ponašanju ili su hiperaktivni.
Kako se dijagnostifikuje ovaj sindrom?
Di-Džordžov sindrom se najčešće uočava i dijagnostifikuje neposredno po rođenju ili ubrzo posle rođenja.
Najčešće se već na osnovu defekta na licu može uočiti poremećaj, ali se za detaljnije ispitivanje koriste druge metode: rutinski test za određivanje kalcijuma u krvi (mada se nekad i na osnovu konvulzija usled nedostatka kalcijuma javlja sumnja), ili rutinski pregled srca (uočava se šum na srcu, srčana insuficijencija, plava ili „cijanotična“ arterijska krv zbog niske koncentracije kiseonika).
Pored ovih uočljivih pojava, deca sa Di-Džordžovim sindromom pokazuju znake infekcija usled nedovoljne razvijenosti grudne žlezde (timusa) i nedovoljne produkcije T-limfocita. Neka deca pokazuju znake i simptome odmah po rođenju ili dok su još na intenzivnoj nezi, a neka tek nakon nekoliko nedelja ili meseci.
Nažalost, kod neke dece mnogi znaci i simptomi ovog sindroma izostaju, ne ispoljavaju se odmah, pa se bolest dijagnostifikuje mnogo kasnije usled odloženog razvoja govora, lošeg izgovora ili problema sa ishranom.
Lečenje i terapija
Ishod lečenja i tretmana kod pacijenta sa Di-Džordžovim sindromom zavisi od stepena zahvaćenosti organa, ali ozbiljnost srčanog defekta često ima presudni uticaj.
Većina dece ima blagi do umereni deficit T-limfocita koji se s godinama popravlja. Terapija je zasnovana na otklanjanju oštećenja zahvaćenih organa ili tkiva, od čijeg stepena oštećenja zavisi i ozbiljnost bolesti.
